Kari Šabanovi - Leso

Najznačajniji pjesnik moderne crnogorske poezije Aleksandar Leso Ivanović u svojoj prvoj knjizi Stihovi (Cetinje, 1950) na prvoj strani, objavljuje antologijsku pjesmu "Kari Šabanovi" sa podnaslovom "Sjećanje iz djetinjstva". Nakon deset godina ponovo je objavljuje, nepromijenjenu (ali bez podnaslova) u knjizi Čapur u kršu (Titograd, 1960) 

                                                                                                   KARI ŠABANOVI

                                                                                        Sjećanje me lakom tugom ovi:
                                                                                        ... veče slazi i miriše lipa.
                                                                                        Kroz sumrak se čuje kolska škripa,
                                                                                        - s puta idu kari Šabanovi.

                                                                                       Mi u susret otrčimo k njima,
                                                                                       a kari nas vrate srećne kući
                                                                                       i sivom nas džadom truckajući
                                                                                       o pređenim šapću drumovima ...

                                                                                       ... Mili dani, moji sni nestali,
                                                                                       kao da ste vi u jutro neko
                                                                                       na kare se kradom ukrcali
                                                                                       i otišli od mene daleko.

                                                                                      Zalud uho sad zvukove lovi,
                                                                                      zalud oko daljinama pipa:
                                                                                      davno više ne čuje se škripa
                                                                                      niti idu kari šabanovi.

„Leso je svoje rime bar djelimično stvarao manirom slikara. Možemo samo da zamišljamo kako bi izgledale njegove slike – mahom bi to valjda bili jesenji pejzaži i portreti zamišljenih i tužnih, nepomičnih, u nekom davnom trenu zastalih, znanih i neznanih lica.“ – Mladen Lompar

„Pjesma „Kari šabanovi“  na nas ostavlja poseban utisak.  Možemo, makar na kratko, da se nađemo na karima, vozimo starim putevima uz kolsku škripu i slušamo priče Jovana Šabana, Lesovog druga koji mu je bio inspiracija za ovu pjesmu. Druga, s kojim je provodio kišne dane, sunčana jutra i modre sumrake.“ - Ivana Šekularac

O Lesu Ivanoviću su pisali: Boško Pušonjić, Božo Bulatović, Čedo Vuković, Slobodan Marković, Dušan Kostić, Radoslav Rotković, Mirko Banjević, Sreten Perović, Mihailo Ražnatović, Niko S. Martinović, Milenko Ratković, Krsto Pižurica, Milorad Stojović, Pavle Đonović, Miroslav Đurović, Janko Đonović, Vojislav Minić, Aleksa Ivanović, Ratko Đurović, Radomir Ivanović, Vuk Krnjević, Stevan Raičković, Milo Kralj, Zoran Živković, Nikola Racković, Jovan Dujović, Zagorka Berkuljan, Božena Jelušić, Žarko Đurović, Mladen Lompar, Pavle Goranović, Momir Vojvodić, Gojko Čelebić, Dragan Lakićević, Milo Lompar, Novica Đurić, Budimir Dubak, Aleksandar Ćuković, Slavko Perović, Dragomir Brajković, Kosta Radović i drugi.

Velika djela, velikih pjesnika prepjevali su mnogi veliki pjevači.

Tako je Arsen Dedić pjevao stihove Miroslava Krleže i Tina Ujevića. Jadranka Stojaković Alekse Šantića, Davorin Popović i Indeksi Maka Dizdara, Ibrica Jusić Desanke Maksimović... 

A Lesove „Kare Šabanove“ je prepjevao legendarni Toma Zdravković. Toma 1980. godine u isto vrijeme objavljuje singlove Kari Šabanovi i Umoran Sam Od Života. 

I prije nekoliko godina poznati crnogorski pjevač narodne muzike Zoran Kalezić na svom albumu „50 godina zivota sa muzikom“ objavljuje pjesmu Kari Šabanovi. 

Proslavljeni crnogorski glumac Slobodan Marunović sa izuzetnom emocijom govori stihove ove antologijske pjesme...

A veliki srpski pjesnik, esejist, književni kritičar, prevodilac i akademik Stevan Raičković, koji se smatra jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika o pjesmi Kari Šabanovi Aleksandra Lesa Ivanovića govorio je aprila 1985. u okviru manifestaciije „Studentske staze“ na Cetinju. Znameniti i originalni savremeni srpski pjesnik, sa prirodnim osjećanjem za ljepotu riječi dao je poseban osvrt na ovu divnu pjesmu...

Već sam od svih Ivanovićevih strogo izabranih pesama posebno izdvojio onu pod naslovom „Kari Šabanovi“. Bar za mene, nimalo slučajno: ja bih se nadalje, u ovom svome kratkom slovu, samo na njoj i zadržao.

Ova pesma, po mom skromnom mišljenju, poseduje neka od onih takozvanih zagonetnih svojstva koja se ne daju tačno odrediti i imenovati, ali za koje smo svesni da u pesmi postoje kao „nešto“ što nas magnetski privlači i vezuje za nju, na takav način, da nas podsvesno gotovo razrešava i bilo kakve potrebe da se u sumu onih reči koje se nalaze u pesmi udubljujemo ili da o njima naknadno razmišljamo.

Kada sam izabrao pesmu „Kari Šabanovi“ da se baš na njenom primeru okušam sa jednom svojom pretpostavkom – imajući u vidu i srodne poetske slučajeve – pokušao sam da se u ovu pesmu i udubim i da o njoj razmišljam. (Mislim da to nikad do sad nisam činio ni sa jednom iz niza onih pesama koje sam tokom godina, iz sebi neobjašnjivih razloga, voleo.)

Fabula ove pesme sasvim je prosta i u suštini počiva samo na jednoj (ali zaista lepoj) slici, koja se javlja u dva maha, u dve varijante: prvi put kao prava slika – direktno izazvana iz života, drugi put kao njen negativ – u ulozi simbola.
Po raspoloženju: prva polovina pesme je u znaku ponesenog, radosnog sećanja, druga polovina je melanholična reč o pesnikovoj javi.
Tema sasvim uobičajena: lament nad prohujalim detinjstvom.
U ceo ovaj poznati i odvajkada debelo izrabljivani pesnički, zapravo, lirski kontekst, Aleksandar Ivanović – sem svoje specifične i originalne sličice – čini mi se da sadržajno ne unosi ništa drugo novo i nepoznato.

U čemu je onda tajna tako neodoljive privlačnosti ove pesme koja je postala nezamenljivi sinonim i za samo pesnikovo ime?

Ni u njenom izrazu ne bi se mogao potražiti odgovor na ovo pitanje.
Versifikacija ove pesme gotovo nijednim svojim elementom ne skreće na sebe pažnju: pesma se metrički ravno kreće u sasvim pravilnim desetercima (asocirajući na Jesenjina u Pašićevom prepevu), rime su poznate i bez ijednog iznenađenja, leksika je standardna i uglavnom ispomoćna – u službi deskripcije.

Pa ipak bi ja ono „nešto“ potražio baš u ovoj poslednjoj odrednici, u jednom leksičkom spregu za koji mi se čini da je svojim dvostrukim refrenskim prisustvom prožeo i ozvučio čitavu ovu pesmu zaista jednim izuzetnim melodijsko – koloritnim valerom.

Reč je naravno o spregu – kari Šabanovi.
Ako bismo reč kari (italijanski carro) zamenili nekim uobičajenim (književnim) sinonimom iz našeg jezika, a Šabanovi takođe jednim od rasprostranjenijih ličnih domaćih imena – da li bi naš doživljaj ove pesme bio isti? Recimo: kola Jovanova.
Nije uputno, čak je i grubo i sa primesom neke vrste estetskog ( da ne kažem i duhovnog) nasilja, vršiti ovakva poigravanja sa jednim odavna postojećim poetskim – i to još dragim – tekstom.

Ali nisam mogao da odolim a da i u ovakvoj, javnoj i pismenoj formi, ne dam oduška jednoj svojoj staroj, skrivenoj pomisli, na ovu istu temu, koja mi se javlja, kad god čitam, ponavljam poluglasno ili čujem od drugih, jednu od najlepših pesama našeg jezika „Santa Maria della Salute“ Laze Kostića.
Da nema ovog i baš ovakvog , za nas i u našem sluhu i duhu tajanstvenog, zagonetnog i gotovo mističnog refrena – koji na srpskom jeziku ne znači baš bogzna šta (Sveta Marija od spasa) – da li bi i ona ostala suma Kostićevih reči sama za sebe i sama iz sebe, imala baš takvu uzvišenu tačku oslonca kakvu za naš sluh i iluziju u našem duhu ima refren koji je sam pesnik, razbarušeni i fascinantni Laza Kostić, izabrao?

Na sličan način je tako nešto, za sebe, uradio i skromni Aleksandar Ivanović, u pesmi „Kari Šabanovi“. Naravno, s jednim sasvim drugačijim prizvukom, spuštajući svoju stvar na zemlju, u lokalni ambijent, u specifične reči i frazu jednog kraja, da ne kažem – jedne ulice (ili da se poslužim samim pesnikovim određenjem – jedne džade).

I za mene, koji ovo iznosim, radi se ovde, naravno, o jednoj relativiziranoj, nepotpunoj istini, nekoj vrsti poluistine koja je tako prisutna u gotovo svakom tumačenju poezije, pogotovu lirke. Hoću da kažem: i sve drugo u pomenutoj pesmi Laze Kostića – izvan njegovog, za naš sluh tako opojnog refrena – ima svoju visoku poetsku cenu. Mislim da je na neki način slično i sa, u sami centar pogođenom, čitavom slikom-okosnicom u Ivanovićevoj pesmi „Kari Šabanovi“.

Pa ipak, ja ostajem pri tome da je ono što sam prethodno naveo, u oba slučaja, potenciralo naš utisak o ovim pesmama.

Moj utisak – svakako.