Književnica BOSILJKA PUŠIĆ u predivnoj knjizi “HVATAČ SNOVA” podijelila je zanimljivu anegdotu iz druženja sa Dušanom Kostićem, Zukom Džumhurom, Acom Prijićem i njihovim suprugama.

“Za odlazak u Plav na književne susrete Opština je poslala dva automobila. U jednom smo se smestili Dušan Kostić i njegova supruga Rajka. Meni su prepustili mesto napred. U drugom automobilu su bili Zuko Džumhur i njegova supruga Vezira i Aco Prijić i njegova supruga Ljubica.
Automobili su bili modernih linija, skoro novi. Čim kretosmo shvatih da je naš automobil neko posebno vozilo jer je radio veza odmah bila uključena:
– Orao zove sokola, orao zove sokola!…
Vozač nije odgovarao. Kao da nije ni čuo pozive. Svakih desetak minuta signal se ponavljao:
– Orao zove sokola! Orao zove sokola!
– Možemo li mi tog orla malo da ućutkamo da nam više ne klikće tako revnosno? – pitao je Dušan Kostić zavaljen na zadnjem sedištu pored svoje Rajke.
– Ne možemo – odgovorio je vozač kroz škrti osmeh.
I tako sve do Plava orao je zvao sokola, a soko se nije odazivao.
Dok sam se smeštala u hotelskoj sobi pokucaše na vrata i uđoše Ljubica i Vezira.
– Došle smo da te zamolimo nešto… Da pripaziš da se Zuko i Aco ne napiju.
Odgovorih zbunjeno da ne znam da li će to biti u mojoj moći, ali one me uveravahu da i Aco i Zuko vrlo cene moje prisustvo i da će me sigurno poslušati.
U hotelskom restoranu sedeli smo svi za istim stolom. Konobar je doneo Dušanu, Rajki, Veziri, Ljubici i meni razne sokove i kafu, a pred Aca i Zuka je stavio stakleni bokal vode, po čašu za vodu i majušne čašice sa lozovom rakijom.
Ljubica i Vezira su mi krišom davale znakove pokazujući mimikom na majušne čašice lozovače. Ne znam šta je trebalo da radim. Verovatno da ih brojim. No, za divno čudo i zadovoljstvo Ljubičino i Vezirino, Zuko i Aco su samo pili vodu iz onih velikih čaša, a rakiju, jedva da su po koju kap, srknuli. No, Aco je sve više podizao glas. Počeo je skoro da viče i Ljubica mi šapnu sva uspaničena:
– Ne znam kako se napio od vode.
Posle mnogo natezanja raziđosmo se po sobama. Ljubica je pridržavala Aca, Vezira Zuka.
Ujutro za doručkom zatekoh Rajku i Dušana. Kada upitah Dušana kako su se sinoć Aco i Zuko onako napili, a nisu popili ni po dve čašice rakije, Dušan se šeretski osmehnu i otkri tajnu:
– U malim čašicama od rakije bila je voda, a u bokalu od vode lozova rakija.”

* * *

Preporučujemo Vam knjigu Bosiljke Pušić „Hvatač snova (ili Bilo nekad u Herceg Novom)“, koja je objavljena u izdanju Otvorenog kulturnog foruma sa Cetinja, 2015. Izdavač knjige je Goran Martinović, urednik Milorad Popović, a knjigu je likovno opremila Suzana Pajović. Predgovor za knjigu napisao je Momir Mićunović.