Neki ljudi požive dugo i srećno, a da im glava nikada zapravo ne zatreba ni za šta osim za nošenje kape. Dobro, možda još i za urlanje iz onog otvora ispod nosa. Takvi su u ogromnoj komparativnoj prednosti: glava koju ni sam vlasnik ne upotrebljava u neke složenije svrhe ujedno je glava koja nikome ne smeta: razbiti takvo šta nema nekog osobitog smisla, i niko se ne bi baktao time. Zato te i takve glave obično nisu ni u kakvoj opasnosti, a čak i ako u neku frku dospeju, to je tek slučajnost, ništa lično.

Kada, međutim, živiš od glave, onda su stvari malko složenije. Osim što ti je svojevrsno sredstvo za rad, ona je zapravo i centar tvog postojanja, motrište iz kojeg gledaš na svet, pokušavajući da razabereš i njega i sebe u njemu. Glava, dakle, upija svet i saznanja o njemu, prerađuje ih i proizvodi nešto što bi, bar načelno, trebalo da bude novi kvalitet: mišljenje, stav, vrednovanje, ceo jedan weltanschauung, štono bi se reklo na onom jeziku filozofske moderne koji je tako dobar s tim dugačkim, long-plej rečima.

Ima, odmah priznajem, nečega možda i oholog u tome da se centar egzistencije jednog smrtnog ljudskog bića postavi tako visoko; mora da to neke naše biološke srodnike silno nervira. Šta, recimo, fali stomaku, dupetu, veseljku i ostalim nešto prizemnije lociranim delovima „pojedinstva čovekovog“? Ne fali im ništa, štaviše, veoma su mi dragi i držim da zaslužuju svoje male i velike radosti. Pa ipak, ne mogu protiv svoje naravi, ja sam od onih koji prevashodno glavom (i srcem, koje nije drugo nego njezin prirodni saveznik) osećaju svet i ljude u njemu. U tom su smislu ona dva mala zakapuljačena brabonjka uradila nedvosmisleno pravu stvar: nisu okolišali, gađali su me u Centar. A dobacili su onoliko koliko su mogli, iz svoje gmazovske, suterenske perspektive.

Teofil Pančić (1965 – 2025)

Vreme, 29/07/2010